Баллада диссидента

Рефрен: 
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?

Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,
први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,
ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема,
и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,
удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио,
некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,
да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,
кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.

Рефрен

Заборави ме драга, заборави да те волим,
настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,
да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да,
опијам се вином, ракијом и тамбурама,
старом виолином и поцепаним гласовима,
тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,
гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене,
сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,
никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао.

Рефрен

Данас ране више боле него зуце иза школе,
него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,
посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине,
нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене,
џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,
шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови,
у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма,
неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема,
јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао.
Баллада диссидента
Припев.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?

Вспоминаю себя давно, как в "Златном Бокале"
Я первый раз увидел микрофон, стоявший на столе,
В прохладной тени каштана, где потерялась моя милая,
Я урезал себе имя и сочинил первые рифмы,
Я вырос на песнях городских цыган,
И на рассказах, которых, увы, больше нет,
Я закалялся вместе с лучшими парнями, ходя по задымлённым барам,
Ухаживал за дамами, играл в азартные игры с бандитами,
Когда-то я был счастлив дома, проигрывал все деньги,
Когда-то обнимал жену, даже целовал мостовую,
И я себя не судил, и где бы я не просыпался,
Это стало инстинктом, я с ним стал единым целым,
Поэтому я берегу воспоминания, и шрамы мне напоминают,
Что не всегда было только холодно и серо,
И кровь красная, как вино, скрашивала ночи
Сквозь отражения в бокале - это были твои очи,
А я должен был уехать, меня ждала машина,
Прощай, Белград, я многое тебе не сказал...
Пр.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?

Забудь меня, милая, забудь что я тебя любил,
Продолжай жить, может быть меня больше нет,
Обниму воспоминания в темноте, ведь я боюсь за них как за свои лучшие,
И я не ду