Ne volim januar

Ne volim januar ni bele zimske vragove. 

U svakom snegu vidim iste tragove, 

tragove malih stopa, broj trideset i ko zna, 

kako polako odlaze. 

 

Više ne prolazim ulicom Dositejevom 

i nemam pojma kad neko pita gde je to. 

Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka 

nikad ja nisam brojao. 

 

Nisam te nikad čuvao, 

nisam te nikada mazio, pazio. 

Tvoju sam ljubav gazio, 

svemu smišljao broj. 

 

Nisam te nikad štedeo 

i nisam umeo stati ni ostati. 

Šta će od mene postati, 

mali andjele moj? 

 

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih, 

dosta je suza i rastanaka nesretnih. 

Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima, 

tako se lako rasplaču. 

 

Nisam te nikad čuvao, 

nisam te nikada mazio, pazio. 

Tvoju sam ljubav gazio, 

svemu smišljao broj. 

 

Nisam te nikad štedeo 

i nisam umeo stati ni ostati. 

Šta će od mene postati, 

mali andjele moj? 

 

Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u 

Novom Sadu, na Dunavu... 

 

Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano 

vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali 

"Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš. 

 

Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće 

broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet 

krila nekih pravih noćnih ptica. 

 

Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je 
čujem kako diše, kako diše u snu...