Hodaj sa mnom (Prvi udar 2007)

Čim iskoračim iz stana, prepustim se tokovima grada,
ulica me ponese, pa sad ja hodam s vama,
pa sad proživljavam sva vaša sranja,
delim vaš bol i radost, sva vaša osećanja.
Proživljavam sudbine, vaše živote,
ne ispisane tame, ne opevane lepote.
Upijam sve vaše priče i puštam da me vode,
pa se prepustim ritmu ove borbe.
Tu se rađa prijateljstvo, ideje, ideali,
tu neprijatelji postaju dobri drugari.
gde si ti, kako ti prolaze dani?
Znam da mnogi od vas misle da su sami.
Ja osećam sve, to je, moju dušu luta beton
i meni doćiće glave ovo prokleto mesto,
osećam željom za bekstvom, loše osećam se često,
jer mene muči isto prokletstvo.
S toga, nemam kuda, ovaj grad je moje zatočeništvo,
okovi me guše, znam da osećaš isto,
znam da pritisak postaje veći svakim danom,
zato molim te samo, hodaj sa mnom.

[ref.]
Ako si vojnik ovog grada, pod zastavom Sindikata,
zastani otpozdravi, hodaj sa mnom!
Ako si okrutan šakal i bez razloga mrziš svakog,
ne gledaj me tako, već hodaj sa mnom!
Ako od tvoga rada zavisi opstanak tvoga stada,
zasuci rukave, hodaj sa mnom!
Ako si gladan, nemaš para, tvoja zavisnost je slama,
izlaz potraži sada, hodaj sa mnom!

Svaki korak, priča hiljadu jedna,
svaki pogled moment večnosti vredan,
svaki ćošak, moj grad, moja zemlja,
sad imam sve što mi treba,
ulice pune života, ritam grada, lica vedra.
Gledam sunce kako tera sivilo, gledam Beograd kako cveta,
no što, sveta stara garda, omladina, deca.
Slušaj me, dežunim se poput dirigenta,
poput remek dela, sad mi prija ova šetnja.
Boje, mirisi, prizori, kao sećanja izvori,
oživljavaju osećanja s kojim treba da se izborim.
Hodnici ukleti, prošlosti duhovi,
kao osuđenika svaka greška sad me uhodi.
Ulice Beograda, stalni podsetnik,
ponekad raj na zemlji, nekad najokrutniji osvetnik,
šta god da osetim, koračajući gradom,
ja podelim sa vama, pa sad ti hodaš sa mnom.

[ref.]